EX-CENTRIK

„Kao što imate ljubitelje pecanja … ljubitelje koji sakupljaju marke … ljubitelje ukrštenih reči … ja sam prosto … ljubitelj avangarde“. Tako je govorio Branko Vučićević, multimedijalni praktikant i nezvanični connoisseur (neo)avangarde, koji je ulogu svoje malenkosti u svetskoj dadaističkoj revoluciji uvek sagledavao bez pompezne pretencioznosti, iz rakursa principijelnog amaterizma. „Za mene postoji nešto samo kao interesantno“, bila je parola ovog (jednostavnog i poučnog) insistiranja na tome da čovek, na kraju krajeva, najviše treba da se bavi onime što ga najviše zanima i zabavlja.

Nakon uvodnih svezaka s filmskim kritikama i scenarijima, novi tomovi celokupnih dela posvećeni su širem polju Vučićevićevih umetničkih i životnih aktivnosti. Urednici se, pri tom, nisu ustručavali da njegove prethodno objavljene knjige „razrežu“ i iznova „montiraju“ – što je postupak koji je ovom autoru bio i te kako blizak, imamo li u vidu da je montažu smatrao „osnovnim načelom onoga što je, da kažemo idiotski, bilo dobro u umetnosti 20. veka“. Uzgred, svi naslovi iz „BV edicije“ pažljivo su odabrani citati iz njegovih tekstova ili izjava, što im daje dozu prekopotrebne neformalnosti i diskretne familijarnosti.

Iz njih čitalac može saznati da je BV bio jedini jugoslovenski fluksusovac, nabasavši slučajno, listajući američku štampu, na ovaj radikalni antiumetnički pokret. Desetak godina održavao je sporadičnu prepisku s Džordžom Makjunasom, liderom grupe, dobijajući povremeno od njega čuvene fluksus godišnje kutije. Vučićevićev rad sastojao se od „radnji izvođenih u svakodnevnom životu, koje treba da ostanu anonimne, neponovljive i nezabeležene”, a neki od ovih actes gratuits mogu se videti u nepravedno zapostavljenim Home movies Vukice Đilas. Međutim, najznačajniji rezultat kratkotrajne fluksus avanture bila je ohrabrenost Branka Vučićevića da se oproba u brojnim do-it-yourself aktivnostima (vidi dizajn časopisa Rok br. 3 i knjige Mixed media) i konačno upusti u rad na filmu. A njegov poriv da stvari ne poseduje već ih razdeljuje, i da umetnička dela ne stvara već da utiče na stvaranje drugih, da se ostvaruje kroz druge, pokazuje se kao tipičan fluksusovski gest, kojem je Vučićević do kraja ostao veran.

 Krasio ga je spoj (auto)ironične sprdnje i posvećeničke temeljnosti. Svoj zadatak video je kao „prosejavanje avangarde“ i, iako je bio veliki zaljubljenik, nije se ustezao da svoj objekt ljubavi katkad deidealizuje, naročito kada bi ovaj pokazivao totalitarne pretenzije. Voleo je da poseže za kontroverznim figurama (Džek Trbosek kao slikar), iritirale su ga umetnička sujeta i hinjena ekstravagancija i gajio je snažan animozitet prema teoriji. Tokom poslednjih desetak godina života često se pojavljivao u ulozi (sa)govornika na tribinama i emisijama o filmu i avangardnoj umetnosti, s obzirom na to da ga je, s pravom, pratila reputacija hodajuće enciklopedije avangarde. Kao poseban raritet za one koji nisu imali prilike da ga uživo čuju, ova izdanja donose niz transkripata koji se prvi put objavljuju, a koji predstavljaju duhoviti miš-maš istorije umetnosti i političkih zbivanja.

 Uvid u celokupna dela omogućava nam i da uočimo promene u pojedinim stavovima autora. Na svojim počecima Vučićević je, zajedno s grupom oko revije Danas, bio uveren da i sam doprinosi stvaranju nekog vida socijalističke umetnosti. No, kasnije će biti primetna nedvosmislena averzija prema bilo kakvim natruhama „agitpropovskih“ elemenata – uz omiljenu napomenu da su Đoto, Dziga Vertov i Leni Rifenštal krunski dokaz kako se ništa „ne rešava time da se bude za politički korektnu stvar“.

To, međutim, ne znači da Branko Vučićević nije bio politički pronicljiv. Štaviše, velika vrednost ovih knjiga leži upravo u dokumentaciji njegovog aktivizma. Zbog jednog davnog (neobjavljenog) teksta protiv Dobrice Ćosića sebe je u šali nazivao „avangardistom antidobricizma“. U razdoblju oko ’68. učestvovao je na javnim raspravama i kritikovao partiju zbog reprodukcije sovjetskog modela u kulturi, a bio je i akter „diverzije“ ispred Ateljea 212 protiv upada trupa SSSR u Čehoslovačku. Tokom devedesetih otvoreno je istupao protiv pomahnitalog nacionalizma i revizionizma „saborne srpske kulture“, na čelu s troglavom aždajom država–crkva–akademija, pri čemu nije štedeo ni svoje (ex?) prijatelje i poznanike (Boru Ćosića, Svetlanu Slapšak, teoretičare oko Beogradskog kruga, ULUS-ovce itd.), čije je političke ocene mahom doživljavao kao vapaje ostarelih Schöngeistova.

Decenijama po napuštanju filmske kritike – nakon što je, posle Osme sednice, sam sebe promovisao kao ex-čoveka – Vučićević doživljava spisateljski preporod saradnjom u nedeljniku Vreme i časopisima New Moment i Reč. Tome je prethodila zabavna mistifikacija iz antologije Avangardni film 1895–1939, u kojoj je izmislio umetnika Iliju Dimića i njegovo „Pismo iz 1925. godine“ – samo po sebi remek-delo postmodernog pastiša (Crnjanskog i Rastka) – kako bi popunio rupu u srpskom filmu i ugodio vlastitom principu zadovoljstva, ali i da bi napakostio revnosnim istraživačima avangarde. Njegova velika književna ljubav bio je Embrouz Birs, kojeg je prevodio, obožavao je Benjaminov Moskovski dnevnik, dok je neobjavljeni privatni dnevnik Marka Ristića smatrao najboljim međuratnim romanom. Njegovi novi tekstovi više nisu bili posvećeni filmu, već „bezglavo srljaju pravce u prostrano cvetno polje likovnih (iliti, tačnije, vizuelnih) umetnosti“. Tada nastaju antologijski eseji „Nesuđeni montažer ili srpsko pitanje“ i „Serbian cutting“, u kojima se dadaistička mistifikacija vlastite sudbine prožima aluzijama na tekuću političku situaciju, čiji je glavni protagonista bio „ruralni dadaista“ Radovan Karadžić.

Treći tom ove edicije zatvara jedan od najzanimljivijih intervja koje je BV dao – za zagrebački magazin Oko, povodom izlaska Veštačkog raja (1990) – i u njemu se može pronaći najefektniji opis Vučićevića (par lui-même):

„Da stil objasnim pomoću sobe u kojoj živim. Zidovi su beli, prazna je koliko je to moguće. Znači, tu su sto, stolica, ležaj, pisaća mašina, rečnici (alatke za posao – prevođenje), dve-tri knjige, umetnička proizvoda, začudo (?) kolažne prirode. Da dodam: ne čuvam pisma, fotografije i sl. Benjaminov tekst o iskustvu i siromaštvu delovao mi je kao vlastiti životni program. Dakle, ostavljam što manje tragova, otud i oskudna produktivnost. […] Prema tome: ja = soba = stil.”

Ma koliko da je bila skromno „neproduktivna“, pritajena delatnost Branka Vučićevića svojim dometima i neuhvatljivošću ne može se ograničiti koricama knjiga. Ipak, iako se ovom izdavačkom poduhvatu – koji svojim inovativnim dizajnom ujedno predstavlja divni omaž vučićevićevskom papirnom filmu – uskoro nazire kraj, ovom čitaocu ne preostaje ništa drugo nego da se već sad iskreno zahvali i kaže: to su najlepša celokupna dela koja sam ikada gledao.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Srdjan Veljović