(Ne)srećni brak države i aktivizma

Prećutno uverenje da je književnost ili etički tj. politički „ispravna“ ili estetski izazovna, bez obzira na broj debata u različitim društveno-istorijskim kontekstima u kojima ova dihotomija biva pobijena kao lažna, opstaje i neretko usmerava način na koji razumemo odnos književnosti i društva. To se neizostavno odražava i na proces tumačenja teksta. Istorija književnokritičkih ideja u proteklih stotinak godina obuhvata raspon od zahteva ruskih formalista za radikalnom emancipacijom umetnosti kao „postupka obremenjivanja forme“, preko novorealističkih zahteva da književnost odražava i raskrinkava proizvodne odnose, do potrebe da se književnost i književna kritika svedu na puko ogoljavanje sadržaja koji se vrednosno uklapa u određene nacionalne (konzervativne) ili neoliberalne projekte („progresivne“), što je dominantna tendencija krajem dvadesetog i u dvadeset prvom veku. U takvoj, bipolarnoj viziji kulture književnost implicitno figurira samo kao još jedan mehanizam legitimiranja određenih državnih ili tržišnih aktera/institucija, ove ili one identitetske politike. Utoliko Klub istinskih stvaralaca, drugi roman novosadskog pisca Milana Tripkovića, deluje osvežavajuća pojava, izraz promišljene poetike koja nudi jedan vid emancipatorskog razumevanja književnog dela, iz više razloga. Najpre, jedan od ključnih motiva koji pokreće zaplet jesu deluzije novosadskih pisaca koji sebe smatraju jamcima opstanka nacionalne kulture.

Što se pak metoda pripovedanja tiče, način na koji autor konstruiše naratora svesno skreće pažnju na pripovedanje kao fiktivnu i, možda još važnije, proizvoljnu delatnost. Pripovedajući priču o grupi starijih pisaca u borbi protiv „autošovinista“ i „netalentovanih propagandista i evrošizmatika koji već godinama zagađuju našu autentičnu književnu supstancu“, Tripković se oslanja na tradicije komičnog romana, kao što su Sternov Tristram Šendi ili Manconijevi Verenici, čije konvencije nalažu izravnu komunikaciju naratora sa čitateljem, te često i prenaglašenu svest o tome koliko je književna komunikacija veštačka stvar. Drugim rečima, narator Kluba istinskih stvaralaca ne trudi se da čitalačku publiku uveri u društvenu, psihološku ili tipološku verodostojnost svojih likova. Naprotiv, insistirajući na retoričkom savezništvu sa čitaocima, koje se ogleda, pre svega, u direktnom obraćanju njima tj. nama, te u neposrednom komentaru pripovedne instance na vlastito pripovedanje, narator neće ustuknuti pred sopstvenom superiornošću u odnosu na likove. Naprotiv, on će je iznova potvrđivati i naglašavati, što najčešće ima upečatljiv komični efekat. Budući da roman obiluje referencama na aktuelne dnevnopolitičke teme, na autorovo neposredno okruženje, što je novosadska kulturna scena, kao i manje ili više otvorenim aluzijama na neke od ključnih aktera u umetničkim, akademskim i književnokritičkim krugovima, vrsta pripovedanja koja privileguje poigravanje čitalačkim očekivanjima, a likove koncipira ne kao trodimenzionalne entitete već kao svojevrsnu motivaciju, katalizatore zbivanja, jeste dobar način da se izbegnu banalnost i nehotična groteska.

Zaplet romana Klub istinskih stvaralaca odvija se na tri paralelna koloseka. Jedan čine Vojislav Počuča, administrator fejsbuk grupe Kluba istinskih stvaralaca, i njegove kolege okupljene oko ovog kluba, koji veruju da su, kao predstavnici autentičnog izraza „nacionalnog bića“, žrtve „soroševske zavere“. Ljubavna priča koja se razvija između aktivistkinje Nataše Žarković i poštenog, nekorumpiranog policajca Milonje Šoškića predstavlja zaplet koji teče paralelno. Dok Natašu i Milonju kao potencijalne životne partnere povezuju istinoljubivnost i strast za isterivanjem pravde, činjenica da će se Nataša naći na meti korumpiranih slojeva „duboke države“ jeste motiv koji generiše razvoj naracije. Treća nit zapleta formira se oko likova inspektora Marjana Kostreša i Rajka Pešuta, koji oličavaju najkrvoločnije i najopasnije slojeve represivnog aparata države. Sva tri nivoa priče u koherentnu narativnu celinu povezuje svojevrsna komedija zabune. Slučajan susret Počuče i Pešuta, te nespretna intervencija Nataše Žarković, koja se, između ostalog, bori i za to da se Pešutu sudi za ratne zločine, podstaći će Počučinu paranoju i navesti ga da i Klub istinskih stvaralaca uvuče u ilegalne aktivnosti. Rezultat čitave zavrzlame biće brak Nataše i Milonje, smrt Kostreša i Pešuta, te zatvorska kazna za članove Kluba istinskih stvaralaca, jer su, u nameri da odgovore na umišljenu „soroševsku zaveru“, kidnapovali dramsku spisateljicu Maju Trnavac, čiji će dramski tekst o tom događaju osvojiti bespogovorno uvažavanje i divljenje kritike.

Naravno, jasno je da je hepiend i formalno i značenjski najkontroverzniji aspekt romana. No pre upuštanja u njegovo podrobnije tumačenje, treba se osvrnuti i na to kako bi se ovaj kraj mogao tumačiti u okvirima autorove poetike, tj. u odnosu na njegov prethodni tekst. U prvom proznom ostvarenju Milana Tripkovića U dalekom svetu običnih ljudi, koje se žanrovski može okarakterisati kao nešto između zbirke pripovedaka i romana, nalazimo narativne i stilske osobine koje u svetlu Kluba istinskih stvaralaca razumemo kao prepoznatljive za ovog autora. Naime, sklonost ka povezivanju mnoštva likova pomoću mehanizama apsurda ili komedije zabune karakteristična je za oba teksta. Međutim, na planu same naracije vidljiv je nedvosmislen pomak. Autor suvereno povezuje raznorodne narativne tokove, zbog čega je utisak celovitosti i zaokruženosti mnogo snažniji u drugoj nego u prvoj knjizi. Što se pak tiče stila, Tripkovićevo insistiranje na opisivanju skatoloških detalja, te sklonost ka wc humoru, međutim, u romanu U dalekom svetu običnih ljudi poseduju dublju umetničku opravdanost, imajući u vidu da književni imaginarij odvratnog i fiziološki zazornog ubedljivije zvuči u svetu sveprisutne nemoći i nelagode „običnog čoveka“ nego u razigranoj parodiji detektivskog romana kakav je Klub istinskih stvaralaca.

Kada je toalet humor stupio na književnoistorijsku scenu u prvoj polovini osamnaestog stoleća, na primer u delima Džonatana Svifta, njegova izvorna funkcija bila je da pomoću gadnog i začudnog jezika ismeje svetonazorsku skučenost određenih književnih oblika. No u Tripkovićevom romanu Klub istinskih stvaralaca skatologija kao stilski postupak izgleda pre kao gotovo, jednostavnije rešenje, tj. kao linija manjeg otpora. Ponajviše zato što su perverzna seksualnost i odvratnost koja prati određene fiziološke procese rezervisani uglavnom za likove koji su, poput Marjana Kostreša i Vojislava Počuče, ionako intelektualno i moralno zakržljali, i kao takvi izloženi naratorovom i čitateljevom podsmehu i preziru. Ne manje važno, ležerni ton duhovitog pripovedača i pomenuta vrsta humora kao da prikrivaju ili donekle ublažavaju određene ambicije teksta. Smisao Tripkovićevog metoda pripovedanja, koji se zasniva na razobličavanju i ironiziranju književnih konvencija, jeste u tome da nas natera da se istovremeno bavimo i umetničkim postupkom i suočavanjem sa vlastitom realnošću. Ponekad je to odlično izvedeno kao u sceni u kojoj Marjan Kostreš zlostavlja i ponižava prostitutku, a narator to komentariše ovako – Zanimljivo je to da niko od nas ne reaguje. Svi samo ćutimo i gledamo. Valjda mislimo kako ovo srećom neće trajati još dugo.

Međutim, način na koji su likovi u romanu Klub istinskih stvaralaca konstruisani onemogućava da jedinstvo etike i poetike, kao ključna ambicija teksta, ostvari svoj puni potencijal. Dok su u prvoj knjizi Milana Tripkovića junakinje i junaci neprimetni stradalnici, svi oni koji se mogu otpisati kao „žrtve tranzicije“ – policajac u penziji, radnik fabrike koja odlazi u stečaj, intravenski narkoman, zavisnik od klađenja, dežurna fejsbuk komentatorka, zlostavljano dete – junaci Kluba istinskih stvaralaca su u izvesnom smislu „pobednici tranzicije“, bez obzira na to što nose različiti ideološki predznak. Njihovi životi nisu upropašteni ili ugašeni zahvaljujući sistemskim posledicama. Naprotiv, oni su dobro integrisani u društvo, čak i kada nastoje da ga, iz najplemenitijih pobuda, menjaju iz korena.

Svet romana Klub istinskih stvaralaca funkcioniše kao kontrolisano okruženje u kome se sukobljavaju aktivisti nacionalističke, konzervativne struje i oni progresivni, podjednako predani višim ciljevima koji nemaju neposredne veze sa svakodnevnim brigama „običnih ljudi“, dok između njih posreduje policija kao utelovljenje moći države. Udruživanje državnog aparata i „progresivnih snaga“, čija je plastična metafora brak aktivistkinje Nataše Žarković i policajca Milonje Šoškića, jeste sporno mesto koje otvara problem tumačenja srećnog kraja. Budući da je u tekstu u U dalekom svetu običnih ljudi Milan Tripković pokazao da ume da prikaže čitav dijapazon posledica društvene otuđenosti – izolaciju, nasilje, zavisnost, bolest i smrt – nema sumnje da je ovog puta postavljanje manje-više dvodimenzionalnih likova u kontrolisane uslove pripovedanja s izraženom metafikcionalnom svešću osmišljen i promišljen književni potez. Međutim, s obzirom na to da je očigledno da je srećan kraj ovde neka vrsta autorovog poigravanja čitalačkim očekivanjima – jasna aluzija na to da je u našoj realnosti tako pravedno razrešenje, bez dodatnog nasilja i patnje, zapravo nemoguće – ostaje nedorečeno ka kome je uperena ironija takvog postupka.

Ka čitaocu koji može ili želi da poveruje u likove kao što su pravdoljubivi policajac ili njegov prijatelj, emancipovani kaluđer iguman Stefan iz manastira Banjska, gde će se Nataša i Milonja skloniti bežeći iz Novog Sada? Ili ka samim likovima? Ako bismo se odlučili za drugu opciju u tumačenju, to bi značilo da je autorova ironija praktično nemilosrdna. Premda su „autentični nacionalni pisci iz srpske Atine“ pravedno zatvoreni, romansa aktivistkinje i policajca, na kraju krajeva, simbolički ojačava veru u pravednu ruku države i „više sile“, koja stvari razrešava i mimo volje individualnih i kolektivnih aktera. To bi u konačnici značilo da je istorijska misija progresivnih snaga osuđena na to da i protiv svoje volje učvršćuje moć države. Za koje god tumačenje kraja da se odlučimo, roman Klub istinskih stvralaca, zajedno sa zbirkom priča Stradijavirus Đorđa Aćimovića, koja je takođe izašla ove godine, ostaje zanimljiv pokušaj da se pomoću humorističnih književnih kodova progovori o neposrednoj stvarnosti sadašnjeg trenutka.

Međutim, teško je odupreti se utisku da je duhovito oneobičavanje društvenih pojava koje su nam svima dobro poznato najjači adut Tripkovićevog romana, koji na pojedinim mestima manje ili više uspešno prikriva ambicije teksta u pogledu poistovećivanja etike, politike i poetike, što nije uvek ubedljivo izvedeno.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Srdjan Veljović