Zonska odbrana života
Celokupno dosadašnje javno delovanje bosanskohercegovačke spisateljice Lamije Begagić (1980), koje obuhvata njen društveni aktivizam i stvaralaštvo, povezano je sa homonimnim lavirintom reči obrazovanje. S jedne strane, u sklopu aktivne borbe za pravo na različitost i tolerantnije društvo, autorka se već duže vreme bavi obrazovnim sistemom za decu mlađeg školskog i predškolskog uzrasta, konkretno pisanjem čitanki i izdavanjem časopisa koji nemaju nacionalističku matricu. U tom smislu, saradnja sa beogradskom izdavačkom kućom Fabrika knjiga, koja se već gotovo 15 godina bavi osetljivim društvenim temama, među kojima je i obrazovanje, deluje kao prirodno povezivanje pregalaca na istom polju.
S druge strane, pri letimičnom pogledu na autorkinu bibliografiju upada u oči veliki razmak između dve objavljene zbirke priča – Godišnjica mature (2005) i Jednosmjerno (2010). Na osnovu toga može se zaključiti da je u njenom slučaju, i pored mahom pozitivnih reakcija i kritike i publike na priče, obrazovanje romana predstavljao dugotrajan proces. Zanimljivo je da autorka često o tome otvoreno govori u intervjuima, dovodeći taj problem u vezu sa zrelošću. Međutim, ako pogledamo pažljivije, videćemo da pitanje Begagićkinog prelaska na „veću“ formu nije nimalo bezazleno i da se itekako tiče njenog društvenog angažmana. Drugim rečima, Begagićka shvata da svaki odabir „sredstava“ ili „postupka“ ima svoju ideološku težinu. Sama autorka je u jednom razgovoru taj problem označila kao „teror duže prozne forme, konkretno romana, vrlo često sa nekom epskom naracijom“.
Čini se da je tokom pisanja U zoni stoga najveću energiju usmerila ka mogućnosti dodatnog produbljivanja „lirskog“ koje nalazimo u pričama, odnosno ka još čvršćem vezivanju čitaoca za intimni prostor pripovedača. Središnji događaj priče o tridesetpetogodišnjoj stonoteniserki koja se nakon jedne povrede razdvaja od devojke Ivone i odlazi iz Zagreba u rodnu Zenicu, kako bi „napunila baterije“ i promislila kuda i kako dalje, zapravo je pokretanje mehanizma rada sećanja. „Roman“ ovde označava nizanje kratkih poglavlja u kojima se brzinom treptaja oka mešaju i menjaju vremenske i prostorne perspektive.
Ogoljen pred čitaocem, taj proces često proizvodi nimalo prijatan osećaj: sadašnjost se topi u prošlosti, privrženost i toplina u samoću i zbunjenost, gradovi i ulice se pretapaju u surova lica i izgubljene sudbine. Ponekad su dovoljna i dva pasusa da se ovo izmeštanje dogodi. U poglavlju pod naslovom „Od jutra do sutra“, jutarnja idila i peckanje ljubavnica pretapa se u atmosferu roditeljskog doma:
„Nakon prvog orgazma, smiješila bi se i osmijehom pozivala na novi, a ja bih je morala svaki put iznova upozoravati kako ne smijem kasniti. Odlazila bih onda istegnuti se i spakovati opremu, a onda bi, jedva se pridižući i još škiljeći na jedno oko, palila kuhalo i pravila kafu. […] Krmeljam. Potmula bol gnijezdi se oko slijepoočnica. Moglo bi biti podne, pomišljam, i virim kroz žaluzine. Mama je na balkonu, riješava sudoku. Umotavam se u deku i iskradam iz sobe. Kafa – kaže uz osmijeh – Ne treba ni pitati želiš li.“
Najčešće se pri opisu Begagićkinog stila govori o uticaju intimističke kratke proze i Rejmonda Karvera. Sada tome treba pridodati i poetiku srednjoevropskog romana druge polovine XX veka, čije pripovedanje-kao-sećanje podbada neuralgičnu tačku različitih totalitarnih sistema prikazujući događaje koji se tiču takozvane banalne svakodnevice, u koju, između ostalog, ulazi i odvođenje ljudi pred svojim bližnjima i komšijama. Begagićkin roman odiše atmosferom koju smo ranije sretali u delima poput Bašta, Pepeo i Austerlic, da uzmemo poznatije primere, koja uporno ostaju unutar privatnih prostora svojih pripovedača, u njihovom intimnom krugu ispunjenom svakodnevnim predmeta, malim zadovoljstvima i sitnim ritualima koje čitalac prepoznaje i proživljava kao svoje. On predstavlja antimehanizam („kopanje“ po sebi kao pripovedanje) koji deluje protiv mehanizma (društvenih datosti koje se pozicioniraju kao neupitne).
U nepravilnim ritmovima i obrtima, putem slučajnih asocijacija na mirise, muziku i prostore, sećanje u romanu U zoni brzo prerasta u nelinearno poređane kockice za jedan mogući moderni balkanski bildungsroman, sa junakinjom koja je prošla kroz proces samoemancipacije (društvene, seksualne, intelektualne…) tokom kog je uspela da ode iz male i rigidne sredine i snađe se u većem gradu. Njeno odrastanje je brzo i često bolno, odvija se uglavnom tako što je događaji prinuđuju da usvoji nova značenja do tada naučenih, bezazlenih reči. Evo kako je predočen jedan trenutak iz Almine „sadašnjosti“, običan odlazak na lekarsku kontrolu u Zenici:
„Mada, kad već nudite, provjerila bih vid, imam neke smetnje u zadnje vrijeme – govorim sestrama i jedna od njih me ljubazno ispraća do oftalmološke ordinacije.
Odveli su doktora!
Sećam se, kao danas da je bilo, govore jedno drugom ispod glasa, šapatom, a mi čujemo, i sestra i ja, kao što smo uvijek čule.
Odveli doktora Ranka, u po noći, kaže mi Mido, on mu je komšija. Četvorica u maskirnim uniformama.
[…]
Nije se, do tih godina, teškim činio taj glagol odvesti: […]“
Kako roman odmiče, ovo prebacivanje, resetovanje, skliznuće, preklapanje svetova i slika iz sadašnjosti i prošlosti je brže i grublje. „Djetinjstvo na rasprodaji“ prati priču dve sestre, Almine drugarice iz detinjstva, koje su zajedno sa roditeljima morale da napuste grad. Da bi došla do tog događaja, junakinja dvaput uranja u sećanje, ili tačnije, sećanje je dvaput opominje („Mada joj pričam o tome kako sam joj poslala poruku […] Nakratko sam opet u školskoj klupi pokraj te nepoznate devojčice […] Mada odgovaram na njena zabrinuta pitanja […] u mislima nisam u ljetnjoj bašti Starog sata, već u jednom drugom ljetu, u velikom parku, ispred naše zgrade.“). Idila se ponovo urušava, bezazlenost se izokreće u svoju suprotnost: junakinja se priseća obične dečije igre, prodavnice, u kojoj je i sama učestvoala – a zapravo su drugarice prodavale sve što roditelji nisu mogli da spakuju u „dvije torbe i četiri ruksaka“.
***
Prošlost koja se neprestano useca u pripovedni glas može se odrediti kao stanje blisko haosu usled surovosti i zla. Spram njega je junakinja stvorila zonu, svet topline, intime i privrženosti kome pripadaju majka, sestra, drugarice, ljubimac Oks, učenica iz kluba i devojka. Kriza Almine i Ivonine veze tiče se Alminog straha od neizvesne budućnosti (nakon ranog okončanja sportske karijere) kao i nesigurnosti u sebe, odnosno brige zbog toga što je njena partnerka doživljava isključivo kroz vizuru sportske karijere.
Na ovoj ravni, međutim, dosledno izvedeno pripovedanje koje u glavnom toku dovodi do toga da gotovo osećamo dah pripovedača, ispostavlja svoju cenu. Iako bi trebalo da nas dotiče i Ivonina sudbina – tokom odsustva svoje partnerke ona prolazi kroz gubitak bližnjeg – sam lik ostaje udaljen, nedovoljno izgrađen da bismo se vezali za njega. Almin glas se sada ispostavlja kao remetilački, guta svu čitaočevu pažnju onemogućavajući mu da priđe bliže likovima. Čitalac sve vreme zapravo duboko proživljava upravo Almine doživljaje i patnje, dok sudionici njenih priča najčešće deluju više kao konture, obrisi svesti, dok detalji koji ih grade često više govore o glavnoj junakinji (učestvuju u izgradnji nejnog lika) ili su vezani za nju (takav je i lik majke).
Kada se sagleda celina romana, hepiend u kom su Alma i Ivona ponovo zajedno, varljiv je. Možda je mikrokosmos jedne veze i preživeo imploziju i turbulencije (do neke sledeće prilike), ali ako se usudimo da skinemo pripovedačku zavesu i zavirimo iza nje u ono „sada i ovde“ junakinje, biće nam jasno da je nakon ratova došlo vreme sms i tweet poruka, fejsbuk statusa koji se ponekad pišu i satima ikonicama... koji neretko preplavljuju stranice ovog romana. A to svakako nije garant da se u budućnosti neće događati nešto slično onome što proživljavamo sa Almom. U tom smislu, pripovedački glas koji pokazuje nedostake u pojedinim trenucima, sada pomaže čitaocu da ne potone u ovom haosu površnosti, nedorečenosti i suštinskog nerazumevanja među ljudima.
Na ličnom planu, ovaj roman za autorku predstavlja važan korak u pogledu njenog umetničkog obrazovanja, osvajanje nove teritorije bez kompromisa. Šire gledano, on pokazuje da nije splasnula energija koju je doneo talas kvalitetnih spisateljica u drugoj deceniji ovog veka, u koji spadaju generacijski bliske Rumena Bužarovska (1981) i Lejla Kalamujić (1980). Poput Dubravke Ugrešić, koja im je, čini se, prokrčila mnoge puteve, sve one uspevaju da progovore o važnim stvarima na uzbudljiv način. Sada, međutim, imamo roman koji iskustvo odrastanja 90-ih na ovim prostorima usmerava ka novim generacijama (obraćajući joj se kratkim poglavljima, nelinearnim pripovedanjem, gradskim slengom i jezikom gedžeta ali i evociranjem pesama izvođača kao što su Hladno Pivo i Elemental…), i nadamo se da ta poruka neće zalutati.
Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski Fond
Naslovna fotografija: Srđan Veljović
