Kafkina Alisa
U jednom trenutku Kafka se pojavio usred rata u Bosni, na Grbavici... makar samo da bi posetio junakinju druge knjige priča sarajevske spisateljice Lejle Kalamujić pod nazivom Zovite me Esteban. Iako “suvonjav i slabašan”, s upadljivim crnim očima, on po ulozi koja mu je dodeljena najviše podseća na nezainteresovanu plavu gusenicu koja puši nargilu iz Kerolove čuvene pripovesti o Alisi. Naime, oboje zbunjuju sagovornice postavljajći im isto, “jednostavno” pitanje: A ko si ti?
To je ujedno i trenutak kada se junakinja predstavlja, ukidajući ionako slabu granicu između autobiografskog i fikcionalnog u delu. Međutim, oko Kalamujićkinog Kafke sevaju rafali, svuda naokolo ljudi ginu, lična imena tu ništa ne znače. Zbog toga on traži dodatno određenje. Pitanje se sada komplikuje, treba odabrati stranu u sukobu: dobra, loša, dobra dobra, dobra loša… Ko će se tu snaći? Pogotovo što junakinja želi da fizički pređe sa jedne strane na drugu (u okupirani deo).
Scena se završava mirnim tonom, ali potreba za imenovanjem ne jenjava (sledi naslovna priča, u kojoj se junakinja identifikuje sa likom iz Almodovarovog filma Sve o mojoj majci). Štaviše, kako tekst odmiče, tako je sve više očigledno da ga neprestano provocira jedna nemoguća samooptužba.
***
Budući da još nema aplikacije koja bi simulirala doživljaje onako kako ih predstavlja sećanje, u intimnom prostoru imenovanje još uvek o(p)staje i zadržava magijsku funkciju – njegovo aktiviranje treba da nagovesti prisustvo, odnosno da makar nakratko nadomesti gubitak. Međutim, ukoliko taj rad predstavlja sredstvo za obračun sa sobom, kao što je to slučaj u ovoj “autobiografskoj zbirci priča” (još jedno imenovanje koje čitaoca treba ako ne da uznemiri, ono barem da upozori), onda taj mehanizam ostaje da proizvodi samo gubitke i krivicu, nalik pesku koji se na vetru neprestano kovitla, rasipa i ponovo skuplja.
Taj vetar je u ovom slučaju eksplicitno izneta “zamisao” o knjizi koja bi se bavila smrću majke, motivom koji predstavlja uporišnu tačku budući da je razasut po čitavoj knjizi. Zbog toga bi se uslovno moglo govoriti i o romanu, pri čemu treba imati na umu da je obim dela (oko 120 strana malog formata) obrnuto proporcionalan intenzitetu i složenosti osećanja i međuljudskih odnosa prikazanih u njemu. Štaviše, on prekoračuje okvire intimnog prostora pripovedačice i prekriva svet koji je okružuje. Drugim rečima, iako u epizodi “Da sam te srela” ona u parku kod Druge gimnazije kaže svojoj imaginarnoj majci da će napisati priču o njenoj smrti, 19 kratkih priča ove zbirke zapravo zahvataju njen život u smrti ali i šire – život sa smrću, ljude koje su rat i lične nedaće iznurili i sveli na sopstvene senke.
Sam opis majke uvek izmiče, junakinja nikada ne može da ga dosegne jer je ona u nju upisana ne kao fizička pojava već kao patnja sama. To se najbolje vidi u priči “Sneža i baćinski patuljci” koje se odigrava u majčinom rodnom mestu, jednom seocetu kraj Šida, kada jedan meštanin na junakinjinu molbu da mu ispriča nešto o majci samo ponovi frazu da je bila lepa “da lepša biti ne može”. Na drugim mestima u sećanju se zadržavaju samo poneke stvari iz njene blizine ili pak one koje asociraju na nju: pisaća mašina, najlon kesa kojom je Lejlin deda prekrivao njen grob tokom zime…
S druge strane, ovo odsustvo uzroka traume iz sećanja u svakoj od priča se snažno upisuje i proizvodi čitavu simfoniju jednog života sa gubitkom. Na planu pripovedanja ono se ogleda pre svega u grubom smenjivanju lirskog i brutalnog, koje nemilosrdno prodire iz okruženja. U priči “Bella Ciao”, u kojoj pripovedačica pokazuje Sarajevo gostima/pesnicima iz Švedske, tekst je isprva dat u vidu intimnog obraćanja nesuđenoj maćehi, koju pripovedačica svesno odbija da imenuje. Ton se na samom kraju naglo menja. Sfere javnog i intimnog se sudaraju kada grupa stigne do mesta na kom je “maćeha” gradila kuću. “’Ko živi ovdje?’pita jedna pjesnikinja. ‘Niko’, kažem.”
Prethodno brižljivo izgrađen lirski ton “pregažen” je ništavilom i surovošću. Slično je i s pričom “Mliječni put”, kada pripovedačica opisuje kako se igrala sa prepariranom sovom Nebo koju joj je poklonio dedin prijatelj. Devojčica želi da zamisli život svog “mezimca”, ali se onda javlja glas komšije, atmosfera surovog okruženja ruši nevini dečji svet: “‘Ubio sam je isprve’. U šumi blizu Sarajeva. Konopcem joj je vezao nožice, izvrnutu naopačke svezao je za pojas. Takvu je donio u grad, s malo sukrvice.” Sa svega nekoliko reči obuhvaćeno je preplitanje krhkog unutrašnjeg sveta junakinje i sveta u kom ta osetljiva priroda treba da živi a koji svako malo razara ratni pir.
Junakinja je rođena sa svešću o krivici, koja dalje pokreće druge optužbe: očev alkoholizam, bakina smrt… niz se neprestano dopunjuje ostavljajući svaki pokušaj prevazilaženja u vidu imenovanja, samoodređenja, bezuspešnim. Naizgled paradoksalno, takva pozicioniranost omogućava čitaočev dublji, sveobuhvatniji, emotivniji uvid u stanje sveta koji je okružuje. Kao i u slučaju Begagićkinog romana U zoni, pripovedačka pozicija prisnije vezuje “obične” ljude, njihovu svakodnevicu, daleko od uopštavanja ili iluzije o objektivnom prikazivanju.
Iako spočetka deluje kao labavije postavljena struktura, Zovite me Esteban tokom čitanja postaje celovita priča o nečemu što se ne da ispričati: kako je nakon dugo vremena junakinja smogla snage da ode na majčin grob. Pomoću nepravilnog, gotovo pankerskog ritma smenjivanja ispovednog tona, povremenih sentimentalnih izleta i surovih samoprekornih pasaža, Kalamujić u taj sukob sa sobom uvlači i čitaoca, čiji potencijal za “uživanje” u ovom štivu odgovara njegovoj spremnosti da izađe iz kože dokonog konzumenta “lepe književnosti” i zaputi se ka nesigurnoj teritoriji, ka “vremenu za koje kažu da više ne vrijedi”, u kom devojčicu uspavljuju pričama o preminuloj majci, u kom čovek ne može slobodno da se kreće, ne može da odredi ili izgradi sopstveni egzistencijalni, etički ili etnički identitet jer je sve što preostaje “izdaja kao nužnost življenja”.
Stoga je ovo ako ne najhrabriji, u svakom slučaju najbrutalniji istup predstavnika nove generacije spisateljica iz regiona do sada. Zovite me Esteban, naime, uspeva da kroz priču o ličnom gubitku gotovo neposredno uhvati duh jednog mračnog doba, ne nudeći kao rešenje katarzu, već – stalno preispitivanje i bespoštednu samoupitanost koja, kako se vidi iz poslednje scene, kada junakinja sa devojkom posećuje majčin grob, nikada ne zatvara vrata životu.
***
O Kalamujićkinoj novoj knjizi može se uslovno govoriti kao o pismu, u smislu u kom je to bilo “Pismo ocu” Franca Kafke. Nemala razlika među njima govori u prilog paradoksalnoj tezi da ovaj mikrožanr može rađati samo jedinstvene slučajeve, potpuno osobene niše. S druge strane, prekomernost predstavlja zajednički imenitelj oba dela. I dok, prema Delezovom tumačenju, Kafka iznosi optužbu n-tog stepena koja vrhunac apsurda dostiže u hipotezi o očevoj nevinosti, bosanska spisateljica šalje sebi pismo s nemogućom samooptužbom istog intenziteta za izdaju.
Preciznije, za življenje u jednom periodu i preživljavanje.
Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski Fond
Naslovna fotografija: Srđan Veljović
