Prisetiti se radosti: poezija u fotosintezi

San Severija, debitantska knjiga poezije Tijane Savatić, poetičko-botanički uređena u tri ciklusa („Kontinuumi“, „Slepa mesta“, „Noćno baštovanstvo“), otvara se istoimenom pesmom, koja dejstvuje kao prolog i kao program; u njoj se oprobava pesnički prosede i najavljuje pesnička subjektivacija:

Tvoj jezik se sasušio onog dana kada si progledala

San Severija,

Budi mi oko i magla

Tvoji zalisci su obojili u zeleno

                       Sve radosti kojih ne mogu da se setim.

Biljka poznata kao zmijski jezik ili svekrvin jezik ostala je bez moći govora – stekavši čulo vida. U stanje lišenosti i zaborava, koje je egzistencijalno ozračje ove zbirke, pesnički glas nas uvodi ironijom i sinestezijom: jeziku koji je izgubio svoje eponimsko svojstvo ispostavlja se zahtev za radom drugih čula (budi mi oko i magla) u svrhu prisećanja i pamćenja. Drugo lice jednine dominantna je perspektiva ove poezije, a pesnički glas ne samo što se projektuje na drugost već se sa njim saživljava do udvajanja, umnogostručavanja sopstva; utoliko su biljke, kao sanseverija u naslovnoj pesmi, pesnikinjine sagovornice, pomoćnice i dvojnice. Na ravni teksta se to dijaloško razlistavanje glasa izvodi rečima i stihovima u kurzivu, koji imaju dejstvo napeva, odnosno odjeka, ali i agona – lirski subjekt kao da se u njima suprotstavlja višeglasju u sebi:

Dopusti mi da zaboravim pre nego što počnem da

gubim pamet

                        Dopusti mi da te zapamtim.

Poezija se, u ovom agonu, pretpostavlja kao sinestezijski rad protiv amnezije. Zamenom čula, i njihovom razmenom, pesničkom fotosintezom, moguće je prisetiti se radosti obojenih u zeleno. No za to je potrebno prepustiti se izlivanju, rastočiti se:

Uzbuđenje je ono što se sliva niz listove,

Tvoje krvave pete,

Moje ranjivo korenje,

San Severija

Sinestezijski preobražaj lirskog ja, rastočenog u biljnu viskoznost, sasvim je izveden u pesmi „Zalogaji“, u kojoj sanseverija jeste magla i oko:

Ulaziš u sobu

Gledam te desetinama svojih očiju

Pored te metamorfoze, međutim, u ovoj se pesmi odigrava još jedna sinestezija. Između uvodnih stihova i završnog stiha (Oči su rasute svuda po knjigama.), radnja gledanja – panoptički rasprostrta po svim biljnim površima – odvija se kao radnja slušanja: Iza paravana čuje se škripanje parketa, Iza paravana čuje se rojenje drveta, Čuju se koraci, Iza paravana čuju se zatamnjeni prizori. Sržni stihovi pesme:

Ulaziš u sobu kao da ulaziš u svetlost

Priroda divljine koju nosiš sa sobom je nečujna.

otkrivaju slepo mesto čujnosti, nedosežno i biljnim čulima, mrak i muk spram kojih se poezija nudi kao čulo kojim opažamo ulazak u svetlost. U drugom delu pesme, ti stihovi se variraju:

Ulaziš u sobu, a ja te čujem kao da ulaziš u svetlost

[...]

Čuje se priroda obazriva na svaki zvuk

Lirsko ja – a ja te čujem – potvrđuje se u tom priznanju kao subjekt koji, biljem poučen poeziji i obučen za nju, čuje drugog na način na koji se mrak nečujnosti povlači pred svetlošću, a priroda obazriva na svaki zvuk, nasuprot nečujnoj prirodi divljine, svečujna je pesnička dispozicija. Pesnikinjom se u ovoj poeziji postaje hipersenzitivnom sinestezijom, fotosintetskim agonom sa drugim licem i njegovom divljinom. Upravo je „Divljina“ naslov treće pesme iz „Kontinuuma“ o kojoj će ovde biti reči. Tematikom i postupkom analogna pesmi „Zalogaji“, i „Divljina“ počinje drugim licem jednine prezenta, no ovde se rod drugog lica otkriva kao muški:

Zarivaš zube u komad voća

Šaputala sam,

dok si odvraćao pogled od mene

Šaputanje pak, u motivskom luku ka prethodnoj pesmi, podseća na zalogaje; tih, jedva čujan govor rastvara se u jačem zvuku jedenja voća, biva ućutkan iskonskom proždrljivošću. Drugo lice je muškarac, voće je kruška (Na prepolovljenoj krušci / Razotkriven je pol), scena je edenska: pad u poznanje, iz nečujne prirode divljine, nužno je i razdor, odvraćanje pogleda. Razdvojenost lica u pesmi korespondira s predvojenošću muškog pogleda:

Jednim okom ka spolja,

Drugim okom ka unutra

Pa ipak, obazrivo na svaki zvuk, žensko ja ne samo što mozaičnim vidom desetina očiju vidi obuhvatnije nego i čuje tišinu ispod i onkraj te vrtne scene:

Sve je ovo mnogo, mnogo tiše od toga

Sve je ovo

Puni hrast i mesing

Sve je ovo sok

Punina hrasta, čvrstina mesinga stanja su nečujnosti, divljačnosti, nemušte materijalnosti – ali i ta su stanja u potenciji rastvorljiva sokovima, biljnim, voćnim, životinjskim. Utoliko i stih Srčem sok sa tvojih nadlanica dobija značenje stvaralačkog pesničkog postupka, a udvajanje i razdvajanje sebe i drugog postaju tehnike rastvaranja, u svetlosti, mračnih i slepih mesta u nama.

U ciklusu „Slepa mesta“ drugost, u doslednoj metaforici i metamorfozi, dobija ime Hlorofil:

Zvaću te Hlorofil, zvaću te

Moja pelcer-uspavanko

Poetički konsekventno, u autoreferencijalnom osvrtu na prethodni ciklus, u istoj pesmi („Hlorofil“) se zahteva: biljne metafore zameni jestivim. Prvotna lišenost, iz koje se oslobađamo čulnim radom poezije u nemuštom jeziku bilja, toliko je opskurna i neprobojna da iziskuje od subjekta da i sam postane jestiv, da se izloži kao plen. Rastvorljivost nemih, mračnih predmeta pounutruje se kao podatnost.

Edenska scena iz „Divljine“ kao da se reprodukuje u „Pesmama kojima se u nepoznatim zemljama pozdravlja jutro“:

Žuljaju ih vrtovi

Opruženi kao butine

ljubavnika koji je

zaspao nadomak leta.

Ova uspela pesnička slika, fiksirana efektnim poređenjem kojim se iznova ljudska egzistencija prožima s biljnom, u isti mah je i zbirka u minijaturi – utoliko što se njome može opisati kompozicija same knjige. Naime, prva dva ciklusa ukupno sadrže jednak broj pesama kao treći (14), a pesme se iz ciklusa u ciklus skraćuju, što knjizi daje terasastu strukturu. Nije samo metaforika vrtna, vrtna je i egzistencija (vrt kao prostor i kao stanje) – no vrt je, uz to, i organizaciono načelo pesničkog teksta. Nakon ispitivanja mogućnosti sinestezijske supstitucije s biljem, pri čemu se poezija izvodila kao fotosintetsko obraćanje drugom, u poslednjem ciklusu se, u istoimenoj uvodnoj pesmi, pesnički rad eksplicira kao noćno baštovanstvo:

Moji su dlanovi lepljivi

Od procesa potisnutih

Kao noćno baštovanstvo.

Noću su nove vlage prisutne

samo zvukom

Lepeta o staklo.

U tih četrnaest pesama, tematika i poetika se rekapituliraju i elaboriraju – sažimanjem koje na mahove postiže slikovitu jezgrovitost haikua (Jasmin u mojoj kosi, / Lišće odbrojava / Dane i ptice – „Jasmin“). Istovremeno, pesnička subjektivacija, uprkos demijurškoj figuri baštovanke, priznaje se kao nedovršen proces, kontinuum:

Još malo pa će mi prsti progledati

Još malo pa će mi obrazi procvetati („Déjà vu“)

U pesmi „Želudac“, biljke pridaju svemu svojstva iskonske proždrljivosti, ali i jestivosti: Ladoleži pretvore u želudac / Sve čega se dotaknu, a u „Drugom jutru“ se muško „ti“ prepolovljuje, kao kruška, u ženskom pogledu, i za tim predvajanjem ostaje samo svetlost – reminiscencija na divljinu. Najzad, u završnoj pesmi „Mraz“:

Parket obrasta injem

Stvarajući prostore za nova disanja

Mrtvo drvo je pesničkom fotosintezom oživelo, obraslo, nadahnulo. Kontinuirana sinestezija prokrvila je lirski subjekt za iskustvo samozaborava i pamćenja u drugosti. U tome je smelost ove poezije spram dominantnog diskursa ispovedne prozaičnosti u stihovima. Njena hermetičnost, s druge strane, konsekventna je zadatku poniranja u slepa mesta – agonu poezije i amnezije – što dublje, to zelenije.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Svetlana Gavrilović