Proleter na smrtnoj straži

Dnevnička proza Selvedina Avdića, pisana od 1. marta 2021. do 24. februara 2022. godine, a sabrana pod naslovom Mali smakovi, sadrži osvešćeno spoznanje o naporima izmirenja zahteva fikcije s onim svakodnevnim, „dokumentovanim“. Imperativan zahtev za potpunom, ogoljenom demistifikacijom sebe kao osobe i sebe kao pisca spada u ono čemu se Selvedin sve vreme odupire, uprkos povremenoj ispovednosti tona i poveravanju raznih „pikanterija“. Selvedinova proza stoga osvešćuje zamku jedne prigodne senzacionalističke „poze“, te nas, u skladu s tim, suočava s istančanim pregovaranjima oko statusa pisanja, lavirajući između dve persone – one sklone begu u svet literature i one „obične“, autoironične, koja se ukazuje kada se zidovi između autora i čitalaca prividno uklone. Dnevnik donosi i suštinsku kritiku samog žanra, a naročito prećutne, polazne pretpostavke da sve što se napiše u postojećem kanonu podleže isključivo realističnoj i realnoj evidenciji, samoinspekciji, kao i apsolutno pouzdanom rekreiranju datog životnog trenutka, odnosno konkretnih datuma iz kalendara.

Svest o nemogućnosti da se životno svedočanstvo do detalja i u totalitetu rekreira prisutna je već u (pod)naslovu knjige – Kako se zaista desilo?. Ova rečenica završava se upitnikom, dovodeći u sumnju iluziju puke transpozicije stvarnosnih fenomena bez bilo kakve naknadne intervencije sećanja, koje je i te kako kreirano na prisećanju i nadograđivanju, dopunjavanju i izmišljanju.

Osnovna strategija kojoj autor pribegava u većem delu dnevnika proističe iz napora da se evocira širi memorijski horizont, koji ne izvire iz onog čisto ličnog, već pre svega iz interpersonalnog, zajedničkog i komemorativnog. Pri tome, on ne postupa kao konformistički laskavac onome što se već etabliralo u kolektivnom sećanju kao jedino vredno. Tako se Avdić, na 8. mart 2021. godine, seća partizanke i borkinje Sabahe Čolaković, kojoj je već posvetio obimnu biografsku crticu u knjizi Moja fabrika, rezignirano beležeći da u Zenici „ništa danas ne sjeća na nju“. Sabahina biografija je više od usputnog povoda, kao i svečarskog i prigodničarskog, monolitnog obeležavanja lika i dela. Njena herojska antifašistička borba, način na koji je vrlo uspešno prkosila ustaškim i četničkim racijama, dok je pokušavala da ponovo formira razbijeni Zenički partizanski odred, dolazi kao otrežnjujuća opomena, jer stoji u neskladu s današnjim trenutkom opšte kapitulacije i kohabitacije, te posledičnog iščezavanja revolucionarnog žanra.

U drugim crticama Avdić takođe pokušava otrgnuti od zaborava većini nepoznate „dobre duhove“ Zenice. Jedna od najdužih, ujedno i najuspelijih crtica, koja prerasta u pravu malu epopeju, nosi naslov Kondžić, a posvećena je piscu Muhamedu Kondžiću, čija je porodica doživela sudbinu mnogih „izdajnika revolucije“, dok je zapravo posredi bila tragička zabluda i istorijska nepravda. Zbog verbalnog delikta, budući da je za tadašnje Oslobođenje napisao nešto što nije bilo po ukusu partije, Kondžić je proveo vreme u zatvoru, da bi, usled toga što su mu svi članovi porodice na jedan ili drugi način stradali, nakon zatvora postao beskućnik. Avdić se detaljima iz Kondžićeve biografije opet služi na onaj „dvojaki“, literarno-ispovedni način, upravo zato što je Kondžićev život ličio na literaturu, i to onu „tegobnu“. Stoga u svojoj rekreaciji Kondžićevih beskućničkih dana autor polazi od njegove priče U šahtu. Avdić kao da piše tragom Kondžićevih zapisa, ostavljajući tako podebljanu evidenciju, nalik književnoj mapi koja se postepeno rasprostire pred čitaocem. Mesto na kome je Kondžić proveo svoje „izgnaničke“ dane, zajedno sa svojim najboljim prijateljem, takođe beskućnikom, ovekovečeno je ne samo kao puki literarni topos već i fizičkim naporom Selvedina Avdića da locira dati šaht, uprkos protoku vremena i potpunoj promeni okolnog krajolika. Takođe, Kondžićeva teška životna sudbina za Avdića predstavlja stvarnosni i etički izazov za ugledanje i delimično oponašanje, te će on gotovo „ilegalno“ hodočastiti do date lokacije samo da bi zabeležio osećaj apartnog otuđenja od sadašnjeg trenutka, oličenog u liku prodavačice koja s vidljivom dosadom prati njegov „podvig“, ne znajući mu naravno ni povod ni svrhu. Slobodno i darežljivo se oslanjajući na citate iz Kondžićeve priče, Selvedin pokušava da ispiše jedinstven i neponovljiv omaž kako jednom životu tako i jednoj literaturi, u tački njihovog podupiranja, i tragovima nerazlučivog spajanja. Ipak, sve vreme svestan da zapravo ne može da se bezrezervno približi  niti prigrli ukupnosti jednog neponovljivog iskustva, kao i pogleda na svet iz perspektive onoga čiji je svaki životni tren svojevrsna „priprema za smrt“, Selvedin će se, rezignirano i autoironično, osvrnuti na sopstveni, ipak znatno komforniji položaj: Poslije, napraviću još jedan „Kondžićev krug“. Ako budem imao snage. I onda, obavezno, vratiću se kući.

Baš u tački gde se susreću i konfrontiraju lični i kolektivni ideali prošlosti i današnji osećaj rezignirane uskraćenosti za mogućnost borbe i otpora, Avdić se mora zadovoljiti „simboličkim utehama“, kao što je onaj trenutak izbora Bogića Bogićevića, retke političke figure s jedinstvenom, nekompromitovanom biografijom, za gradonačelnika Sarajeva – izbora koji su naposletku, uprkos dobroj volji samog Bogićevića, sramotno izneverili ostali politički akteri. Simboličke utehe se, nažalost, vrlo brzo pokazuju kao puke zablude i jeftine tlapnje, kao što životna naviknutost na izbor „manjeg zla“ (na tragu uvida Hane Arent) završava u totalnoj dominaciji atmosfere zla, budući da je društveno nepopularno i neisplativo osnaživati i ohrabrivati nekakvo, barem početno, „nejako dobro“ kao zalog dalje političke i etičke borbe.

Uprkos izvesnosti svakodnevnih poraza i posrnuća, Selvedin piše svoj dnevnik želeći da baci svetlost i skrene pozornost na to krhko, zapostavljeno, „nevidljivo“, a ipak tako nasušno „dobro“. Dokazi dobra „višeg reda“ rasuti su uokolo, retki poput zvezdane prašine, te im se treba približiti, poput uhode ili „astronauta“, s jednakom dozom zavereničke, otkrivalačke ushićenosti, ne bi li se osetilo vibriranje njihovog unikatnog, fosforescentnog bila.

Odan proleterskoj, profiliranoj ideji da je personalno dobro neodvojivo od onog komunalnog, autor se raduje bar tračku klasne svesti, kao u svojoj posveti fudbalskom timu Čelik, koji se u svom saopštenju, suprotstavljajući se oduzimanju stadiona od strane gradonačelnika, zalaže pre svega za identitet Zenice – kao radničkog i otvorenog grada. U propasti ovog kluba, koji je važio za simbol, ideal i ponos nekada radničkog grada, zrcali se i poratna, „tranzicijska“ propast čitavog gradskog, industrijskog urbaniteta:

I Zenica je, nakon iste štetočinske najezde, vraćena na svoje početke – pretvorena u uspavanu kasabu zguranu u zagušljivu kotlinu, po kojoj vršljaju trećerazredni strvinari i prevrću ostatke.

Isto kao što ga vređa ova propast, Selvedin u iskušenju da odabere stranu povodom štrajka rudara ispred Vlade Federacije (24. novembra 2021.), „pristrasno“, kako veli, staje na rudarsku stranu. Upravo se u kolektivnoj figuri rudara, kojoj se Avdić vraća u svojoj evokaciji jedne scene iz detinjstva, vidi sva tragičnost izneveravanja proleterskih stremljenja, onoga što je za Avdića predstavljalo „mitsku prasliku“ dobra po sebi:

Sjećam se, na samom početku rata gledao sam na televiziji kako rudarska kolona dolazi na proteste ispred „Holiday Inna“. Kada sam vidio njihove crno-zelene zastave, odmah sam pomislio da će od tog momenta sve biti u redu.

Posebno je dirljiv Selvedinov pristup figuri oca, čija bolest, kako se dnevnik bliži kraju, ulazi u svoju terminalnu fazu, dok on rapidno kopni i gubi moć sećanja. Tako se simbolička i realna „smrt Oca“ pretvara u smrt „samoispisivanja“, odnosno jednog načina dokumentarnog, memorijskog pretakanja sopstvene stvarnosti u zadati okvir žanra, kome se, pak, najednom proširuju granice. Autor kao da se trudi da zavara „približavanje smrti“, pa je očev lik dat, uprkos neumitnosti odlaska, kao ličnost radnika i proletera „starog kova“, onog koji je svim bićem živeo za Fabriku i nikad nije izneverio svetu vrednost sopstvenog rada. Otac je modelovan kao vredni i posvećeni zanatlija, s takvom vrstom mitske aure koja sopstvenom poroznošću razoružava čak i one čitaoce koji su skloni da u porodičnim portetima traže isključivo dokaze disfunkcionalnosti, međusobne netrpeljivosti i roditeljske surovosti. Čini se da je portret oca uspeo upravo zato što nije sagledan kroz dominirajući diskurs posvemašnje patrijarhalnosti i parohijalne skučenosti, već kao jedna od traženih „avdićevskih“ figura, jedna od onih koje ojačavaju nejako dobro u čoveku, ne predajući se agoniji ni samoživosti sve do samog kraja. Što se više udaljavao, u trenucima psihičkog odsustva „kada je po nekoliko dana šutio i zurio u jednu tačku“, to se više njegov portret približavao onom stanju trajnog sinovljevog pamćenja i komemoracije, onoj najezdi uspomena i reminiscencija koje Avdić kataloški ispisuje u poslednjoj dnevničkoj zabelešci, naslovljenoj Kraj. Tu, na kraju, kao da je iznenada oslobođen prostor za novi početak, a smrt postaje laka i utešna kao da je reč o mitskom namirivanju revolucionarne pravde:

Tamo je prostor moga oca po kome šeta odjeven u plavi mantil sa „Lipa“ blokom u džepu, uspravan i samouvjeren. Tamo je radionica u kojoj čovjek još uvek može sve da popravi.

E tamo, tamo ćemo se ponovo sresti.

Iako je ovo „retrogradno“ zamišljanje radničkog (k)raja određen vid kompenzacije onoga koji ne pripada nijednoj religiji, poretku verovanja, niti verskom kalendaru, ipak je to srećno izabrano mesto konačnog susreta onog ličnog i kolektivnog Dobrog, kao utopijske projekcije za sve one ponižene i izneverene, melanholiji do groba odane proletere, kao i njihove verne saborce kojima pripada i sam autor, on koji je na „smrtnoj straži“, otržući im lik i delo od kobnog zaborava.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Dragan Stojmenović