Poetska ekshumacija tragova revolucije

Istorijska poema Partizani prohodu Dragana Markovine, kao omaž prošlosti, i briga/bdenje nad budućnošću, geografski minuciozno mapira potpuni kolaps i dugoročnu sabotažu partizanskog nasleđa na „našim“ prostorima. Ova proza u pesmi (ili pesma u prozi) upozorava na postideološko izmeštanje revolucionarnih podviga iz istorijskog konteksta, te njihovo smeštanje u prostor turističkog brenda kao kurioziteta i spektakla, smeštanje čija je trajna posledica ukidanje mogućnosti po-etičkog mišljenja, sećanja i reprezentacije.

Tokom vlastitog evokacijskog putešestvija, koje uspeva da pretoči u uzbudljiv avanturistički poduhvat, Markovinino pesničko „ja“ delimično rekonstruiše horizont odrastanja, sopstvenih naivnih i romansiranih „magarećih godina“, obeleženih beskrajnom odanošću precima. Iznad svega – dedi i babi, bivšim revolucionarima koji melanholično i iznevereno čekaju na trenutak svoje smrti, uglavnom u ćutnji i stidu. I to upravo u unutrašnjem egzilu, na tlu trajno degradiranog nasleđa Beograda, grada koji se odavno odrekao sopstvene istorije „obnove i izgradnje“, pljunuvši u lice svim vesnicima novog vremena. Hronotop nade, baš u ovom gradu, višestruko je desetkovan ne bi li se prokrčio put mamutskim građevinama koje danonoćno niču na zaleđu razularenog, obespravljenog poretka vođenog „zakonom jačeg“, zgrtanjem i po-ratnom ekspanzijom ekstraprofiterstva.

Rečima samog pesničkog „ja“, u ovoj poemi svedočimo izvesnoj „arheologiji progresa, poleta i budućnosti“. Stoga nam se pesnički glas povremeno obraća policentrično, decentrirano i rizomatski, iz raznih tačaka gledišta, prostora i perspektiva, jukstaponiranih i tek na mahove sinergijski stopljenih. Uobličuje se, na taj način, pesničko-prozni izraz stanja rezignacije i melanholičnog oplakivanja izgubljenog jugoslovenskog zajedništva.

Paradoksalno, upravo Markovinino sumorno svedočenje iz prostora-vremena „sadašnjeg“, u kome više očevidno nema partizana niti u jednom živom prohodu, pa čak ni u kakvoj dostojanstvenoj procesiji, dovodi do stvaranja viška potencijala za zamišljanje novih primera lične i kolektivne hrabrosti, potrebne da bi se iskoračilo iz zatečenog stanja pasivnog trpljenja i žrtvovanja.

S vremena na vreme, melanholični pesnički subjekt sam sebe opominje i prekoreva zbog onoga što je zaboravio, kao kada, na primer, ispisuje posvetu Borki Pavićević i CZKD-u („Sto puta sam rekao kako u ovom ratu nije bilo partizana. / Rekao i slagao, / Jer bila je Borka.“).

Problem raspada zajednice pesnički subjekt stoga može da locira, pregnantno i istinito, u trenutku u kom se pojavila nenadoknadiva pukotina u ideji jugoslovenstva, ona koja se potom pretvorila u zjapeću provaliju. Stoga u trajnom pamćenju i opomeni, na pravoj strani istorije, ostaju upravo Borka Pavićević i arhitekta Bogdan Bogdanović, usamljeno prisustvo ideje neimarstva, ostvareno na primeru mostarskog Partizanskog groblja (čuvene „Partizáne“), dok je na drugoj plagijator i konfiskator te ideje, Ljubiša Ristić, onaj koji je u konačnici, kako je primetio teoretičar pozorišta Branislav Jakovljević, učinio nasilje „nad sopstvenim ubeđenjima, nad sopstvenom inteligencijom i imaginacijom, kao i nad sopstvenom prošlošću.“[1]

Čitavo nasleđe ’68 degradirano je i opustošeno tim gestom besprizornog pristajanja jednog režimskog umetnika, bivšeg predsednika JUL-a, performativnim aktom koji se reprizira kroz prostor i vreme kao loša bulevarska predstava, ujedno i tragedija i farsa, ekser u kovčegu jugoslovenstva i poslednji čin kontrarevolucije.

Trajna posledica brojnih etničkih čiščenja, nacionalističkih pronevera i otimanja teritorija, jeste i to da se danas jedva dâ locirati autentični prostor otpora. U tome ne pomaže ni samopregorno istraživanje po dubinama neta, što nas opet upućuje na krhko ali istinito pamćenje samog pesničkog subjekta, koji se, na sreću, još seća „kako su vlasti devedesetih odlučile / zakonskim aktom likvidirati KUD-ove / I preimenovati ih u udruge.” A potom dodaje, lucidno, da se to dogodilo jer je i samo društvo postalo suspektna riječ.

Ono što je rezervisano za okvire pesničkog glasa, i poetske slike, jeste svojevrsna blaga, empatična i milosrdna pošteda čitalaca kao onih za čije se ambivalentno sećanje još uvek bori, iako se može tvrditi, kao i za samo društvo, da je u pitanju sumnjiva i osumnjičena reč i pojam. Takvu prividno amnezijsku poštedu i aboliciju ne pružaju, niti smeju da pruže, oni glasovi svedoka i kritičara koji dokumentuju i utvrđuju činjenično stanje.

Rečima Viktora Ivančića,[2] „kad je likvidacija jedina kreacija”, onda himere nacionalne kulture koordinirano i savesno bdiju, a egzekutori „čiste” kulturni prostor (nem. Lebensraum) od svega što se doživljava kao (suspektni) višak i pretnja, pre svega – od tela i života onih okrivljenih bez krivice i osuđenih bez suda.

Na mestu gde Markovinina poezija obuzdava „prejaku reč”, tu i takvu reč nadopunjuje sam predmet „kulturne prakse”.

Za pažljivog gledaoca filmova, koji ne gaji etničke predrasude, dovoljno je, stoga, podsetiti se scene iz Quo Vadis, Aida Jasmile Žbanić, baš onog prizora u kome muškarci i deca, Bošnjaci i muslimani, obični građani, prethodno odvojeni od žena, majki i sestara, bivaju ugurani u filmsku salu s kinoprojektorom. Tu im osiljeni egzekutori obećavaju da će sad „gledati film” in vivo, a potom sledi rafalna mitraljeska paljba, dok se mesto filmske projekcije pretvara u hororičnu košnicu metaka, ispaljenih iz dubina pakla.

Početak projekcije filma, onog na koji se u socijalističkoj Jugoslaviji nekad čekalo kao na događaj koji nije bio lišen prijatnog uzbuđenja, divljenja i uživanja, izokreće se u sopstvenu pervertiranu suprotnost. Time je izvršen i kulturocid i urbicid, a sve u okviru totalitarne, opscene scenografije mesta masovnih ezgekucija.

Najlepše pesme-posvete revolucionarima, poput one Radu Končaru, pesnik ispisuje kada počne da se pita o unutrašnjim, ličnim motivima revolucionarnog čina. Dokaz da je dobra poezija nalik psihoanalitičkoj seansi nalazimo upravo u ovoj posveti, koja Končarevo samoubistvo „tumači” kao njegov lud i hrabar čin odlaska „od erosa ka tanatosu”.[3]

Naime, Rade Končar je instiktivno i intuitivno (sopstvenim „nesvesnim”) osetio da su ljubav i revolucija nerazlučiva celina. Mada za ono što se zbivalo u Končarevoj glavi, ono što se odvijalo u trenutku sudbonosnog skoka kroz prozor, u formi misaonog procesa ili „toka svesti”, nikad neće biti nikakvih pouzdanih istorijskih dokaza, Markovina nas prepušta utešnoj i iskupljujućoj ideji jedne fantazije, „sanjarenja na javi”, svojevrsnog valerijevskog (Paul Valéry) snatrenja o mesečini, uz hipnotičku obuzetost poetskom lepotom poslednjeg viđenog prizora.

Još je Fridrih Niče primetio da moral ima „estetske standarde”, dok je, prethodno, Emanuel Kant, Ničeu uprkos, taj estetski sud razvio do univerzalnog principa i imperativa svakog ličnog postupanja. Markovina se ovde i sam intuitivno odaje ovoj tradiciji, jer i za pesničko „ja” bezrezervna, bezinteresna ljubav prema Lepom postaje etički čin par excellence.

Na ovakvim mestima, postupkom „posesivne” identifikacije sa subjektom revolucije, ma koliko pogodbeno i provizorno, otvara se utopijski horizont jednog još uvek živog, prkosnog, neporaženog ideala.

Kako se ova poema bliži kraju, tako raste pesnikova potreba da se približi samim prapočecima revolucionarnog mišljenja i delanja, što osobenijem i rustičnijem subjektu revolucije. Shodno tome, stiče se utisak da se poema može dopisati u svojevrsni roman u stihovima, u nezaključivo „forsiranje romana reke” (po duhovitoj invektivi Dubravke Ugrešić).

Po tom obrascu iskrsavaju sećanja na podvige najmlađih heroina poput Nade Dimić i Nade Kluz, brutalno mučenih pa ubijenih ’42. i ’45. Pesnik nas ovde, (p)lutajućim tokom sećanja, vešto vraća u sadašnji trenutak, postavljajući nam tako svojevrsni Stolpelstein, „kamen spoticanja”, koji počinje da žulja baš u času kada se vilica i zubi približe čokoladnoj bananici rebrendiranog Soko Štarka.

Poetska borba protiv komodifikacije nasleđa revolucije vraća se na svoje početno odredište, podsećajući na dizajn samih korica knjige, s kojih proviruje upravo čokolada s upisanom petokrakom. Partizanska zvezda jeste onaj višestruko poreknut, odbačen i revidiran „objekat” revolucije. Njeno zazivanje je do te mere inkriminisano da kod „nadležnih” i danas budi nelagodu, zaziranje ili paranoju, čak i kada se ukaže na tako bezazlenom mestu skakodnevnog uživanja, zaslađivanja, ili tek obične, nostalgične razbibrige.

Putujući tako, sve dublje i sve dalje, kroz lavirinte i naslage vremena, pesnički subjekt se zatiče, u „trećem licu”, kao bilo koji skromni čovek i ljudska „prilika”, pred muzejom koji čuva freske Hrvoja Hegedušića. Takvoj jedinki, omađijanoj prizorom, najednom se u „glavi [se] iscrta”, kao da je reč o Morzeovoj azbuci, „slepa karta, / Onaj divni relikt nekadašnjeg školskog sistema. / I onda u mislima hoda Dalmacijom i sparuje prezimena i lokalitete.”

Svojevrsni je podvig ostvaren upravo na tom imaginarnom, a tako stvarnom mestu – u tajnom razgovoru sa sopstvenim mislima: kao što je pesnički subjekt uspeo u svom arabesknom hodu da ponovo poveže „Nebo” i „Zemlju”, hodanje i sećanje, literarni postament Miroslava Krleže i stihove Džonija Štulića, ili Milana Mladenovića. Upravo u tom trenutku susreta mrtvih književnih veličina koje žive kroz svoje reči, i onih koji su preživeli uprkos tome što im se reč iz dana u dan otima, muti i priklanja sopstvenom kraju, mogu se začeti ili iznedriti neka nova pokolenja, za neke buduće šetnje, otpore i p(r)ohode.

[1] Branislav Jakovljević, Smrznuti magarac i drugi eseji, Komuna LINKS i MostArt, Beograd, 2017.

[2] Viktor Ivančić, Hrvoje Polan, Nemanja Stjepanović, Iza sedam logora: od zločina kulture do kulture zločina. Kultulogorski vodič; Forum Ziviler Friedensdienst, Beograd, 2018.

[3] Dragan Markovina, Partizani prohodu – poema, Most Art Jugoslavija, Zemun, 2022., str. 47.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Dragan Stojmenović / Jama